Dečja prijateljstva, zašto su važna

Dečja prijateljstva, zašto su važna

Dečja prijateljstva

                          “Svako prijateljstvo je istorija za sebe.”

Istraživači su uspeli da izdvoje neke od faktora koji će uticati na pojavu interpersonalne atrakcije i naklonosti. Osnovni faktori su slični stavovi i vrednosti. Načini izražavanja emocionalnih stavova predstavljaju, takođe, značajne činioce u nastajanju interpersonalne privlačnosti. Međutim, interpersonalna privlačnost je nestabilna i tokom vremena se menja.

Druga grupa istraživača kao opšti princip interpersonalnog privlačenja ističe razlike. “Polje poželjnosti” čine osobe sličnog socio-ekonomskog statusa, stepena obrazovanja, uzrasta i sl. ali maksimalno zadovoljenje potreba javlja se kade dve osobe imaju različitu ili komplementarnu strukturu potreba.

Najčešće proučavane karakteristike koje se tiču povezanosti prijateljskih izbora i individualnih karakteristika su pol, školski uspeh, uzrast, crte ličnosti, fizička privlačnost, socio-ekonomski status, vrednosti, interesovanja, lična imena i etnička pripadnost.

Proučavajući decu predškolskog uzrasta jedan autor je ustanovio da deca iznad četvrte godine najčešće uspostavljaju prijateljske odnose sa članovima istog pola. Rezultati preko dvesta časova posmatranja dece predškolskog uzrasta ukazuju na izrazito istopolno grupisanje, čak i među decom na uzrastu od 27 do 45 meseci. Ako su dečaci i devojčice vaspitavani da imaju širi opseg interesovanja, a samim tim i širi opseg aktivnosti, oni će verovatno pre uspostaviti prijateljski odnos.

Povezanost crta ličnosti i prijateljskog izbora nije potvrđena. U jednom od istraživanja na ovu temu autor je posmatrao povezanost hronološkog uzrasta, neurotičnosti, inteligencije i popularnosti, s jedne strane i prijateljskog izbora sa druge strane. Uzorak su činile dve grupe, 33 prijateljska para dečaka i 45 prijateljska para devojčica. Neurotična deca su imala za prijatelje ili neurotičnu ili decu koja su bila relativno stabilna i ovo je važilo i za dečake i za devojčice. Slični rezultati su dobijeni i za inteligenciju i za popularnost. Neki autori čak smatraju da situacione varijable u većoj meri utiču na pojavu interpersonalnih naklonosti. Prema nekim shvatanjima prijatelji ne treba da budu slični jer bi odnos postao dosadan.

Što se tiče školskog uspeha, postoji znatan broj empirijskih nalaza koji pokazuju da deca sa slabim školskim uspehom imaju izrazito niže skorove socijalne prihvaćenosti. Efekat školskog uspeha kao statusne karakteristike manifestovao se ovako: što je školski uspeh bio veći, veća je bila stabilnost prijateljskih izbora usmerena prema njemu. Stoga su istraživači zaključili da uspeh više deluje na stabilnost postojećih nego na formiranje novih prijateljskih odnosa.

Visok škoski uspeh je jako uvažavan među učenicima, što se pokušava objasniti time da ljudi vole one sa višim statusom zato što se osobe visokog statusa bolje prilagođavaju grupnim normama a zauzvrat stiču uvažavanje i naklonost članova grupe. Drugo objašnjenje može da glasi – zato što se  prestiž te osobe delimično proteže, po principu halo-efekta, i na njene prijatelje. Uspeh omogućava deci da se “osećaju dobro” i zato su više usmerena prema svojim vršnjacima.

Grupa autora je izvršila sledeći eksperiment: jednoj grupi dece omogućen je uspeh u igri a drugoj grupi ne. Nakon obavljenog eksperimenta od dece je traženo da donesu novac za kupovinu igračaka njihovim siromašnim drugovima. Pokazalo se da su deca kojoj je omogućen uspeh u igri bila darežljivija.

Sadržaj dečjeg interesovanja menja se u zavisnosti od uzrasta. Socijalna adaptacija je olakšana interakcijom dece istog i različitog uzrasta. Fizička privlačnost, se pokazuje kao jedno od glavnih obeležja popularnosti. Deca i adolescenti su pod snažnim uticajem fizičke spoljašnjosti dok su odrasli više senzitivni na nijanse u ponašanju drugova. Već između 3. i 6.godine deca poseduju stereotip  fizičke atraktivnosti, koji je verovatno stečen, barem delimično, na osnovu reagovanja odraslih na atraktivnu i neatraktivnu decu.
Što se tiče ličnih imena, opšte prihvaćena imena, kao što su Petar ili Pavle  svode na najmanju meru socijalnu neprijatnost dok su neobična imena najčešće praćena izvesnim rizicima. Češće pominjanje ovih imena ili povezivanje sa imenima poznatim u u oblasti nauke i i umetnosti može dati pozitivne efekte.

Jedan od načina da se poveća broj prijateljskih veza među decom je tako organizovana vaspitno-obrazovna sredina koja bi sa većom verovatnoćom uticala na uspostavljanje, razvijanje i održavanje dečjih prijateljstava. Mnoga deca nemaju prijatelje ili imaju malo prijatelja među svojim vršnjacima, između ostalog zato što sredina nedovoljno podstiče uspostavljanje prijateljstava. Varijable koje povećavaju učestalost socijalnih interakcija u odeljenju su organizacija odeljenja (zatvorena ili tradicionalna ili otvorena), količina interakcija, grupisanje učenika prema nastavnim zadacima, veličina odeljenja i aktivnosti.

Skoro svi istraživači dečjih prijateljstava slažu se da je količina interakcije u kojoj su deca angažovana jedan od najznačajnijih faktorakoji utiču na formiranje i razvoj dečjih prijateljstava. Upražnjavanje zajedničkih aktivnosti pozitivno utiče na socijalne odnose dece. Grupa istraživača posmatrala je decu predškolskog uzrasta i izračunali su frekvenciju u četiri kategorije pozitivnog socijalnog odgovora: pružanje pažnje i pohvale, ispoljavanje naklonosti, pasivna prihvaćenost i davanje poklona. 65% pozitivnih odgovora javilo se u okviru  onog što ovi autori nazivaju “dramatske igrovne aktivnosti” (igranje sa igračkama, vođenje domaćinstva itd.). I obrnuto, aktivnosti koje su se obavljale za stolom (pazle, likovne umetnosti itd.) izazvale su manje pozitivno socijalno ponašanje.

Drugi značajan element u ostvarivanju pozitivnog uticaja aktivnosti na prijateljske odnose je količina sredstava potrebnih za uspešno izvršavanje aktivnosti. Nedostatak potrebnog materijala može dovesti do konflikta i agresivnosti. Jedno od mogućih rešenja je obezbeđenje dovoljno atraktivnog izbora različitih aktivnosti, dovoljne količine materijala i usmeravanje dece na izbor adekvatnih aktivnosti.

Deca i njihovi prijatelji

Odnosi između vršnjaka u znatnoj meri doprinose razvoju socijalnih veština. Sposobnost da se uspostave i održe uzajamno regulisani odnosi sa drugim osobama, da se ostvare efikasni načini emocionalnog izražavanja kao i angažovanje u realno procenjenoj socijalnoj situaciji proizilaze iz socijalne interakcije sa drugom decom i odraslima.Vršnjački odnosi nisu isto što i prijateljstva.

Recipročni i stabilni interpersonalni odnosi unapređuju mentalno zdravlje i personalni razvoj. Nerazvijene socijalne veštine i nedostatak prijatelja povezani su sa problemima ponašanja.

Pojmovi kao što su “prijatelj”, “voleti”, “naklonost”, “simpatija”, “altruizam”, “empatija” pripisuju se odnosima koji se  označavaju kao prijateljski. Ispitujući četverogodišnjake jedan autor je ustanovio da su zajedničke aktivnosti, igra, blizina i posedovanje zanimljivih stvari bile najčešće spominjane osnove naklonosti. Kao razloge nenaklonosti deca su navodila agresivno ponašanje, aberantno ponašanje i kršenje pravila. Termini koje deca koriste prilikom opisivanja svojih prijatelja su “veseo”, “prijatan”, “kooperativan”, “velikodušan”, “pošten”, “veran”, “hrabar” i sl. Jedan autor je ispitujući decu predškolskog uzrasta i decu trećeg i šestog razreda osnovne škole koristio crtanje prijatelja i specijalne intervjue za procenu prijateljskih očekivanja. U većini slučajeva, deca predškolskog uzrasta očekivala su od svojih najboljih prijatelja deljenje zajedničkih stvari i međusobnu pomoć, dok je svađanje retko pripisivano prijateljima. Učenici trećeg i šestog razreda od prijatelja su očekivali učešće u zajedničkim aktivnostima, deljenje zajedničkih stvari i međusobno pomaganje. Najznačajnije povećanje koje se javilo sa uzrastom odnosilo se na dimenziju intimnosti i lojalnosti, naročito među devojčicama.

Prijateljstvo se određuje kao “vezanost” jedne osobe za drugu na osnovu naklonosti ili poštovanja. Za većinu dece, socijalni odnosi su koncentrisani oko njihovih prijatelja. Dete može imati srdačne i drugarske odnose sa velikim brojem vršnjaka ali će biti u prijateljskom odnosu samo sa jednim ili, u najboljem slučaju, sa nekolicinom njih. Prijateljstvo je specifična emocionalna vezanost koja na izvestan način liči na “vezanost”između dece i roditelja. Prijateljstvo podrazumeva blizinu i čest kontakt. Prijatelj obezbeđuje osećanje sigurnosti u neprijatnim i nepoznatim situacijama. Deca se raduju svojim prijateljima, veruju im, primaju zadovoljstva od njih i uzvraćaju im. Imati prijatelje smatra se značajnim socijalnim postignućem, indikatorom socijalne kompetencije i znakom dobrog mentalnog zdravlja.

Dakle prijatelji su osobe koje spontano, bez prisiljavajućih bioloških ili socijalnih pritisaka, žele da uspostave blizak međusobni kontakt.

Gezel smatra da se sa uzrastom menjaju karakteristike prijateljskih obrazaca. Npr. trogodišnjaci ispoljavaju naklonost prema svojim drugovima, često i suprotnog pola, i počinju da koriste reč prijatelj dok  četvorogodišnjaci biraju češće istopolne prijatelje. Na ovom uzrastu prijateljstva se karakterišu i ratobornošću i kooperacijom, ali i lakim prekidima zbog egocentričnosti dece predškolskog uzrasta. Ratobornost i svađanje, po njemu, nisu štetni za dečja shvatanja prijateljstva jer im omogućavaju da nauče da su  razlike i rešavanje konfliktnih situacija sastavni deo interpersonalnih odnosa. Igra, koja uključuje svađanje, u stvari je samo vrsta “prirodne” ili spontane vežbe kroz koju deca uče da minimiziraju izvesne neprijatnosti. Bliska prijateljstva se javljaju na urastu između 8. i 9.godine, sada su stabilnija, ne prekidaju se zbog sitnih razmirica,  javlja se recipročnost i  povećava se osećanje uzajamnosti.

Većina autora se slaže da je koncept recipročnosti suštinska komponenta prijateljstva. Naglašava se i potreba za razlikovanjem naklonosti od prijateljstva. Naklonost je osećanje a prijateljstvo socijalni odnos. Naklonost je neophodan ali ne i dovoljan uslov za prijateljski odnos. Svi nivoi prijateljstva uključuju prihvaćenost (bez obzira na nedostatak), poverenje (biti pouzdan, koristan, ne izneveriti poverioca), intimnost i recipročnost (uzajamno prihvatanje prijateljskog odnosa).

Detetov nivo socijalne prihvaćenosti (popularnosti) ne govori ništa o njegovoj bliskosti sa drugom decom ili njegovim mogućnostima da uspostavi i održi blisko prijateljstvo. Postoje i imaginarna prijateljstva, koja se javljaju kod dece predškolskog uzrasta i neka istrraživanja nalaze da su ova deca više voljena, da su prvorđena, incijativna u igri, verbalno spretnija,  ređe se angažuju u tzv.”mirnim igrama”,  češće učestvuju u aktivnostima odraslih članova porodice.

Socijalne veštine i prijateljstvo

Potrebno je razvijati one oblike ponašanja koji će od strane vršnjaka biti opaženi kao pozitivni kao i sposobnost uspostavljanja pozitivne socijalne interakcije. Neke sredine preferiraju verbalnu interakciju a neke neverbalnu. Dete mora da otkrije očekivanja sredine i koje će vrste ponašanja dovesti do prihvatanja ili odbacivanja. Druga važna veština je sposobnost tačnog komuniciranja. Deca koja mogu jasno da da izraze svoje misli i osećanja i koja umeju pažljivo da slušaju imaju veći broj proijatelja.

Neka deca loše komuniciraju jer ne poseduju adekvatan vokabular, neka nisu u stanju da prave fine distinkcije bilo u govoru ili ponašanju dok neka deca ne mogu da prihvate ulogu pažljivog slušaoca. Dobra vest je da se komunikacione veštine u znatnoj meri mogu poboljšati učenjem i praktičnim uvežbavanjem.

Jedan od način da se stekne vršnjačka prihvaćenost je biti dobar u nečemu što je vrednovano o d strane druge dece. Moguće je npr insistirati da se postojeći talenat deteta učini vidljivijim za grupu (npr obučavanje deteta da dobro igra fudbal. Aranžiranje različitih socijalno podsticajnih okolnosti moguće je pomoću specifičnih intervencija čija je praktična vrednost potvrđena ui radu sa decom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta.

Jedan od metoda da se nešto nauči je posmatranje nekoga kako to radi, kroz procese posmatranja i imitiranja. Ispitujući efekte gledanja filmova o modelovanju socijalne interakcije, jedan autor je došao do zakljuučka da se interakcija socijalno izolovane dece značajno povećala.

Razvoj jezika i socijalne veštine

Kada deca usvoje jezik, ona mogu sticati nova socijalna iskustva pomoću direktne instrukcije. Nastavnici i vršnjaci postaju instruktori koji verbalno prenose instrukcije. Tako dete postaje opremljeno pravilom ili standardom ponašanja. Zatim ima mogućnost da ponavlja i u praksi proverava predloženo ponašanje. Postoji i mogućnost za povratnom informacijom u okviru koje se novonaučeno ponašanje diskutuje, usmerava i vrednuje. Ovaj metod se pokazao uspešnim pri “učenju upornog ponašanj” kod studenata.

I u radu sa malom decom verbalno rezonovanje se pokazalo kao jedan od najboljih načina za usvajanje pravila socijalnog ponašanja. Prema nekim autorima, verbalno rezonovanje u većoj meri docvodi do prosocijalnog ponašanja u odnosu na fizičko kažnjavanje. Osim toga, kažnjavanje je efikasnije ukoliko je propraćeno verbalnim načelima. Ova načela mogu uključivati razne vrste informacija: opis posledica neprihvatljivog ponašanja, navođenje primera prihvatljivog ponašanja, eksplicitne instrukcije kako se ponašati u konkretnim situacijama.

Zainteresovani mogu naći detaljnije opise, prikaze i reference u istraživačkom radu “Dečja prijateljstva”, autor Stevan Krnjajić

(Institut za pedagoška istraživanja).